Ako su se sedimenti taložili na morskom dnu tri milijarde godina, onda bi dno trebalo biti zatrpano muljem dubine od više kilometara.
Svake godine voda i vetar erodiraju oko 20 milijardi tona zemlje i kamenog otpada sa kontinenata i polažu ih na morsko dno.¹ (slika 1). Većina tog materijala se akumulira u vidu rastresitog taloga blizu kontinenata. Međutim prosečna dubina svih tih naslaga, gledano globalno celo morsko dno, nije čak ni 400 metara.²
Izgleda da je deo taloga nestao kako su tektonske ploče polako klizile (3-5 cm godišnje) ispod kontinenata. Procenjeno je da oko milijardu tona taloga svake godine nestaje na ovaj način.² Neto dobit je tako 19 milijardi tona godišnje. Pri toj brzini, 400 metara naslaga bi se nagomilalo za manje od 12 miliona godina, a ne milijardi.
Ovaj dokaz ima smisla u kontekstu biblijskog potopa, a ne spore i postepene geološke evolucije. U kasnijim fazama jednogodišnjeg globalog potopa voda se brzo povlačila iz izranjajuće zemlje, odlažući na obale svoj muljeviti tovar. Tako je većina naslaga na morskom dnu nataložena u kratkom vremenskom periodu pre oko 4.300 godina.³

Gde je sav taj talog?

Slika 1: Svake godine se 20 milijardi tona zemlje i kamenog otpada spere u okeane i nataloži na morskom dnu. Samo jedna milijarda tona (5%) nestane zbog pomeranja tektonskih ploča. Pri toj brzini, sadašnja debljina taloga na dnu bi se nataložila za manje od 12 miliona godina. Takav talog se lako može objasniti vodom koja se povlači sa kontinenata kako se potop završava.

Pojas za spasavanje

Oni koji zastupaju stav da je Zemlja stara insistiraju na tome da su se naslage u prošlosti mnogo sporije taložile. Ali ova teza “ne drži vodu”! Kako naslage na kontinentima, tako i naslage na sprudovima i krajevima (većina morskog taloga) imaju karakteristike koje nedvosmisleno ukazuju da su nataloženi mnogo brže nego što je to danas slučaj. Na primer, slojevitost i uzorci zrna raznih veličina u tom talogu su isti kao i oni koji su nastali od podvodnih klizišta, kada guste struje taloga (tzv. mutne struje) teku velikom brzinom preko sprudova kontinenata i tada se naslage talože u debelim slojevima na ogromnim prostranstvima. Dodatni problem kada je u pitanju mala starost zemlje jeste taj da ne postoji nikakav dokaz da je u omotač povučeno i pomešano mnogo taloga.

Dr Andrew Snelling ima doktorat iz geologije na Sidnejskom Univerzitetu i radio je kao geolog-savetnik u istraživanjima u Australiji i Americi. Autor je brojnih naučnih članaka i trenutno je direktor za istraživanje pri “Answers in Genesis”.

(ovaj članak je prevod originala sa Answers in Genesis veb sajta)

Fusenote

1. John D. Milliman i James P. N. Syvitski, “Geomorphic/Tectonic Control of Sediment Discharge to the Ocean: The Importance of Small Mountainous Rivers,” The Journal of Geology 100 (1992): 525–544.
2. William W. Hay, James L. Sloan II, i Christopher N. Wold, “Mass/Age Distribution and Composition of Sediments on the Ocean Floor and the Global Rate of Sediment Subduction,” Journal of Geophysical Research 93, no. B12 (1998): 14,933–14,940.
3. Za detaljnije proučavanje i dodatne informacije pogledajte: John D. Morris, The Young Earth (Green Forest, AR: Master Books, 2000), pp. 88–90. Andrew A. Snelling, Earth’s Catastrophic Past: Geology, Creation and the Flood (Dallas, TX: Institute for Creation Research, 2009), pp. 881–884.