Bog je uspostavio žrtvene prinose da budu čovekov trajan podsetnik i pokajničko priznanje njegovog greha i ispovedanje vere u obećanog Spasitelja. Njihova je svrha bila da grešnoj rasi usade istinu da je greh taj koji je uzrokovao smrt. Za Adama je žrtvovanje prve žrtve bio najbolniji doživljaj. Njegova se ruka morala podići da oduzme život i on je znao da, da je bio poslušan Bogu, smrti čoveka ili životinje ne bi bilo. Dok je oduzimao život nevinoj žrtvi, on je drhtao pri pomisli da će krv bezgrešnog Jagnjeta Božjeg morati biti prolivena. Ovaj prizor mu je pružao dublji i jasniji osećaj vlastitog prestupa, koji ništa osim smrti dragog Božjeg Sina nije moglo okajati. On se divio beskonačnoj dobroti koja će platiti ovakav otkup da spasi krivce. Zvezda nade je rasvetljavala mračnu i strašnu budućnost i rasterećivala je od potpune pustoši.
Ali plan otkupljenja je imao širi i dublji smisao od spasenja čoveka. Hristos nije samo zbog toga došao na Zemlju, ne samo zbog toga da stanovnici ovog malog sveta poštuju Božji Zakon onako kako bi ga trebali poštovati, već da pred svemirom opravda Božji karakter. Hristos je mislio na ovaj rezultat svoje velike žrtve, na uticaj na razum bića na drugim svetovima kao i na ljudski razum kad je rekao: „Sad je sud ovome svetu! Sad će knez ovoga sveta biti izbačen van! A ja, kad budem podignut sa zemlje, sve ću ljude privući k sebi.” (Jovan 12:30‐32)
Hristov čin umiranja za čovekovo spasenje nije mu samo trebao omogućiti pristup Nebu, već i pred celim svemirom opravdati Boga i njegovog Sina i njihovo postupanje prema Sotoni i njegovoj pobuni. On će uspostaviti večnost Božjeg Zakona i otkriti prirodu i posledice greha.
Od početka, velika se borba vodila oko Božjeg Zakona. Sotona je pokušavao dokazati da je Bog nepravedan, da je njegov Zakon pogrešan, te da dobro svemira zahteva njegovu promenu. Napadajući Zakon on je nameravao srušiti autoritet njegovog Autora. Borbom se trebalo prikazati da li su božanski zakoni nesavršeni i predmet promene ili su savršeni i nepromenjivi. Kad je Sotona zbačen s Neba, on je odlučio da ovu zemlju načini svojim kraljevstvom. Kad je iskušao i pobedio Adama i Evu on je mislio da je osvojio ovaj svet, „jer,“ kazao je on, „oni su me izabrali kao svog vladara.” Tvrdio je da je grešniku nemoguće darovati oprost, te da su stoga ljudi njegovi zakoniti podanici, a da svet pripada njemu.
Ali Bog je dao svog dragog Sina ‐ koji je bio jednak Njemu ‐ da snosi kaznu prestupa i time osigurao put kojim ljudi mogu zadobiti njegovu milost i biti vraćeni u Edemski dom. Hristos se prihvatio otkupljenja čovjeka i spašavanja sveta iz Sotoninog naručja. Velika borba koja je počela na Nebu trebala se privesti kraju na tom istom svetu, na istom području koje je Sotona prisvajao za sebe. Hristovo poniženje za spasenje palih ljudi bilo je čuđenje celog svemira. Da On koji je išao od zvezde do zvezde, od sveta do sveta, nadgledajući sve, zadovoljavajući potrebe svih bića u svom nepreglednom stvaranju svojim proviđenjem, da se On složi da napusti svoju slavu i uzme na sebe ljudsku prirodu bila je tajna koju su bezgrešna bića s drugih svetova želela razumeti.
Kad je Hristos sišao na ovu zemlju u ljudskom obliku, svi su bili zainteresovani da ga slede dok je korak po korak koračao okrvavljenom stazom od staje do Golgote. Nebo je beležilo uvrede i izrugivanje koje je On primao i znali su da je to Sotonin poticaj. Oni su pratili razvoj sukoba, Sotonine neprekidne pokušaje da čovečanstvo obavije tamom, žalošću i patnjom, kao i Hristovo suprotstavljanje. Oni su posmatrali kako bitka između svetla i tame postaje sve žešća. I dok je Hristos u smrtnoj agoniji na krstu povikao: „Svršeno je” (Jovan 19:30), povik pobede odjeknuo je svim svetovima i samim Nebom. Veliki sukob koji je tako dugo trajao u ovom svetu sada je bio odlučen i Hristos je bio pobednik. Njegova je smrt odgovorila na pitanje je li ljubav Oca i Sina bila dovoljna da se čovek odrekne sebe i živi duhom požrtvovanja. Sotona je otkrio svoj istinski karakter lažljivca i ubice. Uočeno je da bi on istim duhom kojim je vladao čovečanstvom koje je bilo pod njegovim nadzorom, ako mu se dopusti, nadzirao nebeska bića. Odani svemir se ujedinio u veličanju božanske vladavine.
Da je Zakon mogao biti promenjen, čovek bi mogao biti spašen bez Hristove žrtve, ali činjenica da je bilo nužno da Hristos da svoj život za palo čovečanstvo dokazuje kako Božji Zakon neće osloboditi grešnika od svojih zahteva. Pokazano je da je plata za greh smrt. Kad je Hristos umro, osigurano je Sotonino uništenje. Ali da je na krstu ukinut Zakon, kao što mnogi tvrde, onda bi Božji dragi Sin pretrpio bol i agoniju da se Sotoni da upravo ono što je tražio; tada bi Knez zla pobedio, a njegove optužbe protiv božanske vladavine bile bi potvrđene. Sama činjenica da je Hristos poneo kaznu za čovekov prestup moćan je dokaz svim stvorenim bićima da je Zakon nepromenjiv, da je Bog pravedan, milostiv i spreman na samoodricanje; i da se beskrajna pravednost i milost sjedinjuju u primeni Njegove vlasti.
(ovaj članak je direktno prenet iz knjige Patrijarsi i Proroci, poglavlje Plan Otkupljenja)
