Čovekov pad je celo Nebo ispunio žalošću. Svet koji je Bog stvorio bio je uništen prokletstvom greha i nastanjen stvorenjima osuđenim na bedu i smrt. Izgledalo je da nema izlaza za one koji su prekršili zakon. Anđeli su prestali pevati pesme hvale. Širom nebeskih dvorova tugovalo se zbog propasti koju je doneo greh. Božji Sin, veličanstveni nebeski Zapovednik, bio je pokrenut sažaljenjem prema palom ljudskom rodu. Kad se beda izgubljenog sveta pokazivala pred Njim, njegovo je srce bilo taknuto beskonačnim sažaljenjem.
Međutim, božja ljubav je stvorila plan kojim je čovek mogao biti otkupljen. Božji je prekršeni Zakon zahtevao život grešnika. U celom je svemiru postojala samo jedna osoba koja je mogla da, umesto čoveka, ispuni zahteve božjeg zakona. Pošto je božji Zakon svet kao i sam Bog, pomirenje za njegov prekršaj je mogao izvršiti samo onaj koji je jednak s Bogom. Niko osim Hrista nije mogao otkupiti palog čoveka od prokletstva Zakona i vratiti ga u sklad s Nebom. Hristos je na sebe odlučio uzeti krivnju i sramotu greha, greha koji je tako mrzak svetom Bogu da je rastavio Oca od njegova Sina. Hristos se trebao spustiti do najvećih dubina ljudske bede da bi spasao pali ljudski rod. On je pred Ocem molio u korist grešnika dok su nebeske vojske očekivale rezultate s napetošću koja se rečima ne može izraziti.
Taj tajni razgovor je dugo trajao ‐ „savet mirni” (Zaharija 6,13) za pali ljudski rod. Plan spasenja je začet pre stvaranja sveta, jer je Hristos „zaklano jagnje” (Otkrivenje 13,8), a ipak se i Kralj svemira borio sam sa sobom pre no što je dao svog Sina da umre za okrivljene ljude. Ali „Bog je tako ljubio svet da je dao svog jedinorodnog Sina da ne pogine ni jedan koji ga vjeruje, već da ima život vječni” (Jovan 3,16). O, kakva tajna otkupljenja! Božja ljubav za svet koji ga nije ljubio! Ko može spoznati dubinu ljubavi koja „nadilazi spoznaju” (Efežanima 3,19)? Tokom beskrajnih vekova besmrtni umovi će pokušavajući shvatiti tajnu te neshvatljive ljubavi, postavljati pitanja i diviti joj se. Bog se trebao objaviti u Hristu da „pomiri svet sa sobom” (2 Korinćanima 5,19).
Greh je tako duboko ponizio čoveka da je njemu samom bilo nemoguće pomiriti se s Onim čija je priroda čistota i dobrota. Ali Hristos, nakon što je otkupio čoveka od osude greha, može dati božansku silu da je udruži s ljudskim naporima. Tako pokajanjem pred Bogom i verom u Hrista pali Adamovi potomci mogu još jednom postati „sinovi Božji” (1 Jovanova 3,2). Jedini plan koji može osigurati čovekovo spasenje obuhvatio je celo Nebo u beskonačnoj žrtvi.
Anđeli se nisu mogli radovati kad im je Hristos predočio plan otkupljenja, jer su uvideli da će čovekovo spasenje njihov dragi Zapovednik platiti neizrecivom boli. U tuzi i čuđenju oni su slušali njegove reči dok im je On objašnjavao kako mora napustiti čistoću i mir Neba, njegovu radost, slavu i večni život i doći u dodir s pokvarenošću Zemlje, da iskusi njenu bol, sramotu i smrt. On je trebao stati između grešnika i kazne za greh, pa ipak će ga malo njih prihvatiti kao Sina Božjeg. On je trebao napustiti svoj uzvišeni položaj kao Veličanstvo Neba, sići na Zemlju i poniziti se kao čovek, i osobno iskusiti žalost i iskušenja koje čovjek mora proživeti. Sve će ovo biti nužno da bi on mogao pomoći onima „koji stoje u iskušenju” (Jevrejima 2,18). Kad se njegov zadatak učitelja završi, On će biti predan u ruke bezbožnika i biti izložen uvredama i mučenju na koje ih samo Sotona može nadahnuti. On će morati umreti najsurovijom smrću, biti uzdignut između Zemlje i Neba kao okrivljeni grešnik. On će morati proći kroz duge sate agonije, tako strašne da je anđeli neće moći posmatrati, već će zakloniti svoje lice. On će morati pretrpeti mučenje duše, odvojenost od Očeva lica, dok će na Njemu biti krivica za prestup ‐ težina greha celoga sveta.
Anđeli su se bacili pred noge svog Stvoritelja i ponudili da oni postanu žrtva za čoveka. Ali anđeoski život nije mogao platiti dug, čoveka je mogao otkupiti samo njegov Stvoritelj. Ipak, anđeli su trebali odigrati svoj deo u planu otkupljenja. Hristos je trebao biti „učinjen nižim od anđela” (Jevrejima 2,9).
Kad uzme ljudsku prirodu, njegova moć neće biti jednaka njihovoj, i oni su mu trebali služiti, da ga uteše i ublaže njegovu patnju. Oni su takođe trebali biti poslani da služe onima koji će postati naslednici spasenja (Jevrejima 1,14). Oni će čuvati primaoce milosti od sile zlih anđela i od tame kojom ih Sotona neprekidno okružuje. Kad anđeli budu svedoci agonije i poniženja njihovog Gospoda, oni će se ispuniti jadom i ogorčenjem te će ga želeti osloboditi od njegovih ubica, ali oni nisu trebali posredovati da bi sprečili ono što su trebali videti. Deo plana otkupljenja zahteva da Hristos pretrpi ruženje i zlostavljanje zlih ljudi, i On se s tim složio kad je postao Otkupitelj ljudi. Hristos je uverio anđele da će On svojom smrću otkupiti mnoge i uništiti onoga koji je imao silu smrti. On će povratiti kraljevstvo koje je čovek izgubio prestupom, i otkupljeni će ga naslediti zajedno s Njim i živeti u njemu zauvek. Greh i grešnici će biti izbrisani da nikada više ne remete mir Neba i Zemlje.
On je pozvao anđeosko mnoštvo da ostane u skladu s planom koji je njegov Otac prihvatio te da se raduje što će, njegovom smrću, pali ljudi biti pomireni s Bogom. Tada je Nebo ispunila radost, neizreciva radost. Slava i blagoslovenost otkupljenog sveta nadmašila je čak i teskobu i žrtvu Kneza života. Širom nebeskih dvorova odjekivali su prvi zvuci pesme koja će odzvanjati iznad betlehemskih brežuljaka ‐ „Slava Bogu na visini i na zemlji mir ljudima koje ljubi!” (Luka 2,14) Razdraganost je bila veća od ushićenja prilikom stvaranja sveta kad su „klicale zvezde jutarnje i uzvikivali sinovi Božji” (Jov 38,7).
(ovaj članak je direktno prenet iz knjige Patrijarsi i Proroci, poglavlje Plan Otkupljenja)
