Šta vidite, mladu ženu ili staricu?
Paradigma je specifičan pogled i način na koji tumačimo svet oko sebe. Iako postoje brojne paradigme, mi ćemo se ovde fokusirati na evoluciju i kreacionizam onako kako ćemo ih ovde definisati. Naša paradigma određuje na koji način tumačimo činjenice koje su objektivne.
Konkretno, objektivna činjenica, za koju verujemo da će se svi složiti i koju niko ne može pobiti, je da danas među ljudima postoji stotine jezika (nekih srodnih i nekih nesrodnih), i hiljade podvarijanti. Čovek koji veruje u evoluciju će tu činjenicu tumačiti kao rezultat desetina i možda stotina hiljada godina razvoja ljudskog roda, gde su različiti narodi, ograničeni geografskim udaljenostima, uglavnom nezavisno razvijali svoje jezike. Kreacionisti će tu istu objektivnu činjenicu tumačiti time što je Bog, prilikom gradnje vavilonske kule, pomešao ljudske jezike, dok su pre toga svi ljudi govorili isti jezik. U zavisnosti od paradigme na koju ste se ‘pretplatili’ i jedno i drugo tumačenje ima smisla. Ponekad se tumačenja savršeno uklapaju u više od jedne paradigme, u kom slučaju nikako ne mogu biti korištena kao dokaz isključivo u korist jedne. Na primer, evolucionisti često ukazuju na činjenicu da većina živih organizama ima vrlo slične organe, sa gotovo identičnim funkcijama, i u skladu sa svojom paradigmom tvrde da je to dokaz da sva živa bića imaju zajedničkog pretka. Ipak, iako ovakvo tumačenje zvuči logično unutar svoje paradigme, neispravno je tvrditi da je to neoboriv dokaz isključivo za evoluciju zato što se te iste činjenice savršeno uklapaju i u kreacionizam. Slični organi, sa gotovo identičnim funcijama, pa čak i 95% isti DNK u sličnim organizmima, u sklopu kreacionističke paradigme, upućuju na zajedničkog tvorca. Da li bi bilo logično da zaključimo da, samo zato što svi automobili imaju motore, menjače, točkove, upravljače, itd, da su svi nastali evolucijom od istog prvobitnog automobila, ili je logično da tvorac (ili u ovom primeru tvorci) automobila koriste isto znanje i iste tehnologije koje već poseduju, da dizajniraju različite modele automobila.
Dakle, da sumiramo dve suprotstavljene paradigme. Mnogi ljudi imaju iskrivljena i sebi svojstvena shvaćanja i tumačenja varijacija ovih paradigmi, ali na ovom blogu mi ćemo se fokusirati na ove dve upravo onako kao su ovde definisane.
Kreacionizam
Bog je stvorio svet, živa bića kao i neživu materiju, te uspostavio zakone prirode pre nekih šest hiljada godina. Živa bića su stvorena po njihovim vrstama, kao odrasle jedinke, sa kapacitetom da se razmožavaju i unutar vrste adaptiraju spoljašnjim faktorima kao što su klima, okolina, hrana. Kao rezultat greha, mutacije utiču na varijacije isključivo unutar prvobitnih vrsta, u većini slučajeva negativno po individualni organizam, ali ponekad, adaptivno korisnim. Ne postoji evolucija od jednostavnijih organizama ka složenijim. Istorija i život teku u skladu sa zakonima koje je Bog postavio u početku i Bog se u većini slučajeva ne meša direktno (osim što aktivno održava te zakone). Ipak kao suveren stvoritelj, po potrebi i njegovom proviđenju Bog interveniše u određenim trenucima tako što privremeno suspenduje postojeće zakone prirode, ili upotrebi postojeće zakone prirode koje mi još nismo otkrili. U oba slučaja, mi tumačimo te intervencije kao natprirodne, ili drugim rečima nazivamo ih ‘čudima’.
Evolucija
Svi živi organizmi danas imaju zajedničko nasleđe od jednog pretka (ili od male grupe početnih kvazi-živih organizama). Organizmi su se razvijali postepeno tokom miliona godina, kroz proces prirodne selekcije nad varijacijama. Varijacije nastaju kroz mutacije, ili kroz nove kombinacije postojećih genetskih varijanti. Mada evolucija nema pravac i ne ide uvek ka većoj kompleksnosti, povremeno od jednostavnih, jednoćelijskih organizama nastaju kompleksniji. Čovek je takođe produkt ovog procesa. Mutacije se dešavaju slučajno, proizvodeći varijacije u jedinki, bez nekog inteligentnog entiteta iza njih ili unapred određene svrhe. Mutacije sa negativnim efektom dovode do smrti jedinke ili smanjene sposobnosti ostavljanja potomstva, što dovodi do eliminacije mutirane alele iz populacije. Neutralne mutacije se prenose bez merljivih efekata. Pozitivne se pod uticajem selektivnog pritiska šire kroz populaciju. Ovim procesom se događa neumitna i nezaustavljiva promena genetskog sastava populacije, kroz koju se populacija adaptira svojoj okolini. Ovaj proces je vidljiv i merljiv danas, direktno, pred našim očima.