Komete su najveći deo vremena vrlo udaljene od Sunca, duboko u ledenom svemiru. Ali kako se kometa približava Suncu, tako njegova toplota otapa većinu leda na kometi i čini da prašina formira prelep rep. Komete imaju malu masu, tako da svaki novi prolazak komete pored Sunca uveliko smanjuje njenu masu, te ona konačno nestaje. One ne mogu da opstaju milijardama godina.
Kometu mogu da razore sledeća dva mehanizma – izbacivanje iz solarnog sistema i sudar sa planetama. Izbacivanje se događa kada kometa prolazi previše blizu velikih planeta, posebno Jupitera, kada je gravitacija planete izbaci iz solarnog sistema. Iako su takva izbacivanja viđena mnogo puta, prvi sudar je zabeležen 1994, kada je kometa Shoemaker-Levi IX udarila u Jupiter.
Budući da znamo učestalost gubitaka, lako je izračunati maksimalnu starost kometa. Maksimalna starost je samo nekoliko miliona godina. Očigledno, njihova rasprostranjenost ima smisla samo ako je ceo solarni sistem nastao pre samo nekoliko hiljada godina, ali ne i ako je star milijardama godina.
Pojas za spasavanje
Evolucionistički astronomi odgovaraju na ovaj problem tvrdeći da komete moraju doći iz dva izvora. Oni kažu da se u Kuiperovom pojasu iza orbite Neptuna nalaze kratkotrajne komete (komete sa orbitama ispod 200 godina), te da mnogo veći, daleki Oort oblak sadrži dugotrajne komete (komete sa orbitama preko 200 godina).
Međutim za navodni Oort oblak ne postoje nikakvi dokazi, a verovatno ih nikad neće ni biti. U proteklih 20 godina astronomi su pronašli na hiljade asteroida koji imaju orbitu iza Neptuna, i za njih se pretpostavlja da čine Kuiperov pojas. Međutim, izuzetna veličina tih asteroida (Pluton je jedan od najvećih) i razlika u sastavu između tih asteroida i kometa protive se takvom zaključku.
Dr. Danny Faulkner je profesor fizike i astronomije na Univerzitetu u Lancaster-u u državi South Caroline. Autor je brojnih članaka u astronomskim glasilima, kao i knjige Osmišljeni svemir.
(ovaj članak je prevod originala sa Answers in Genesis veb sajta)
